Zapadni Balkan

Voleti i živeti slobodno ...

19. februara 2021. preminuo je jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević od upale pluća, kao posledice bolesti Covid-19. Preminuo je u rodnom Novom Sadu. Tri meseca pre svog 68. rođendana i četrnaest meseci nakon srčanog udara i četiri ugrađena stenta.

"Sada sam stent-up komičar, ugradili su mi četiri stenta."

(18.12.2019, na koncertu u Osijeku)

Đorđe Balašević je pre svega bio pesnik, pisac ali i kantautor i muzičar. Pesmom „Panonski mornar“ osvojio je glasove publike na muzičkom festivalu u Splitu 1979. godine. Kao debitant koji je pevao na ekavici, kao mornar nepostojećeg mora - Panonskog, davno nestalog - u Splitu, hrvatskom lučkom gradu sa pravim, postojećim morem.

Usledile su pesme kroz koje su svi koji su ih čuli saznali mnogo o tradiciji, kulturi ishrane, toponimima, upotrebi lokalnog jezika u Vojvodini i njenom glavnom gradu Novom Sadu. Ljubavne pesme koje su skrivale životne priče, poput mini filmova. Svojim izvanrednim talentom - umećem da izrazi osećanja filigranskim rečima – trajno je uticao na ex-YU region. Svako ko poznaje njegov opus mogao je barem u jednoj od njegovih pesama da otkrije makar jedan segment svog života. Njegov senzibilitet za ’slovensku dušu’ bio je recept njegovog uspeha, istovremeno i prokletstvo.

Antiratna pesma „Samo da rata ne bude“ - objavljena 1987. godine, mogla bi se protumačiti kao predviđanje:

Pijani momci prolaze duž naše tihe ulice,

oni u vojsku polaze, prate ih tužne curice,

brinu ih slutnje sulude - da rata ne bude!

…

Znaš šta, neka mora sve potope,

nek se glečeri rasture, večni snegovi otope.

Pa šta, neka kiše ne prestaju,

neka gromovi polude, samo rata da ne bude!

Znaš šta, nek se doba preokrenu,

nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu.

Pa šta, vetri nek pomahnitaju,

nek se vulkani probude, samo rata da ne bude!

…

Četiri godine nakon ove pesme (1991.) započeo je krvavi raspad Jugoslavije.

U Beogradu nije imao pristup javnim medijima od 1991. do 2000. godine. Bio je oštar kritičar Slobodana Miloševića.

Posle 2012. godine došlo je ponovo do prekida jer nije mogao i nije hteo da prestane da kritikuje i trenutni establišment kroz stihove i rime. Njegov prvi TV nastup dogodio se godinama kasnije kod  nezavisnog emitera N1 (2018).

Prvi posleratni koncert održan je u Sarajevu 1998. Pod sloganom: Sloboda kretanja i pomirenje. Rasprodat je za dva dana bez oglašavanja. Zagreb 2002. - rasprodat! Bez najave u medijima, bez plakata. Koncert je trajao četiri sata i pedeset minuta.

Njegovi koncerti trajali su najmanje četiri sata i uvek su bili rasprodati. Ne samo da je pevao, već je i zabavljao ljude ... komunicirao je sa publikom kao da svakoga lično poznaje, kao da oseća njihov bol, tugu, patnju. Opet, umeo je i da napravi skok od tuge do radosti kao niko drugi. Kroz njegovu virtuoznu igru reči, umeća zabave prošarane pre svega ljubavlju, ljubavlju prema ljudima bez ikakve rezerve. Njegovi nastupi predstavljali su ringišpil emocija.

Samim tim i tuga od Vardara pa do Triglava. Ljudi koji su se spontano okupljali u Mariboru, Zagrebu, Sarajevu, Puli, Splitu, Podgorici, Novom Sadu, Beogradu, palili sveće i pevali njegove pesme.

Otuda i dvosatni program na hrvatskom državnom servisu HRT2: koncert iz Pule 2019. Sportisti, pevači, glumci i političari iz regiona izjavljivali su saučešće, delili anegdote i duboku tugu. Mnogi od njih sa suzama u očima. Kao da im je svima oduzet poslednji delić slagalice njihove večne povezanosti. Fenomen koji bi jedni opisali kao jugo-nostalgiju, drugi kao uvažavanje onoga u šta se verovalo. Vrednosti koje je ljudima približio kroz svoje pesme: voleti i živeti slobodno.

Srpski državni emiter RTS1 se probudio i emitovao program sa njim iz 2008. godine, očigledno nije bilo novijeg filmskog materijala. Preplavljeni reakcijama iz regiona, moralo se ponuditi više, pa je u nedelju uveče, dva dana nakon njegove smrti, održan specijalni program In Memoriam, sa gostima u studiju koji su ga dobro poznavali, i sa glumcima i muzičarima koji su naizmenično pevali njegove pesme. Pitanje koje je stajalo poput slona u sobi - zašto je godinama nepozivan - nažalost nije postavljeno.

Sahranjen je u Novom Sadu 21. februara 2021., (na zahtev porodice) u užem krugu porodice i prijatelja, gradonačelnika Novog Sada i Ljubljane. Tamburaši su svirali njegove najpoznatije pesme. Nisu mu držali govore, baš kao u njegovoj pesmi „Slovenska“ iz 1985.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.

Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.

Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore,

ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

21. februar je u Novom Sadu proglašen danom žalosti, mada bi njegovi obožavaoci voleli da to bude dan žalosti širom Srbije, ali i šire, i dalje…